Izvodi iz zavrsne reci generala Mihailovica na komunistickom procesu

…"U vasoj vlasti su poverljivi izvestaji nemacke obavestajne sluzbe i komande za ovaj deo Balkana. Vama je dato na volju obim njihovog koriscenja. U njima se razumljivim recnikom istice u kakvim sam odnosima bio sa silama Osovine. Pozivam se na Gerharda Epskotera, nacistickog obavestajca i ratnog dopisnika u Jugoslaviji. Taj okoreli Hitlerov sluga je svojim gazdama stalno ponavljao, da sam bio i ostao zakleti neprijatelj Nemaca. Od njegovog obimnog izvestaja, upamtio sam ove dve recenice:
"Mi smo se nadali da ce Mihailovic, izdat od saveznika, na kraju uvideti da mu je saradnja sa nama jedini izlaz. Ali, on saradnju sa nama nije hteo".
Pouzdani Firerov general Alfred Jodl, obavestio je svoga vojnog ministra da sam u gerilskim borbama protiv nemacke vojske tokom 1942. i 1943. prosecno dnevno gubio od 15 do 30 boraca, ali da se nisam predavao. Nacisticki policijski pukovnik i sef Gestapoa za Srbiju, dr Fuks ostavio je napismeno, da me je uvek smatrao za prvorednog neprijatelja nemackog naroda i da je zbog toga ganjao moje pripadnike, bez imalo milosti.
Na celu nemacke privrede u Jugoslaviji nalazio se inzenjer Franc Nojhauzen. On je ovako izvestavao svoje pretpostavljene: "Mi partizane ili komuniste u Srbiji nismo ni osecali. Ako su nasa skladista bila stalno napadana, pljackana ili unistavana, to je bila krivica Mihailovicevih ljudi, a ne Titovih. Oni su ispred nas zatvarali sve puteve do sela i riznica, te tako onemogucavali svaki nemacki izvoz iz Srbije"…

… „Moju istinu proverice neko drugi, u neko drugo vreme. Borim se za svoju cast, a slobodu i zivot vec ste mi uzeli"…

...„Istinoljubivi "Glasnik" Srpske Pravoslavne crkve, sluzeci se podacima iz Memoranduma Svetog Sinoda, objavio je polovinom 1943. godine da je od pocetka rata od ustasa i muslimana stradalo oko 800 hiljada Srba, sto sa zrtvama komunizma cini preko milionsku cifru. Verujem da ce se nasa buduca pokolenja, na pravi nacin pozabaviti nevino stradalima; kako od nemacke, ustaske, muslimanske, belogardijske i balisticke, tako i od vase puske.Takve zahteve namece istina, kao najbolja zastitnica od nove nesrece"…

… „Od svih saveznickih vojski u svetu, nasa je bila jedina, koja se borila ne samo na jednom, cak na dva, vec na zalost na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do zuba naoruzanog, protiv ustasa koji su po zlocinima premasili svoje nemacke gospodare, stavljajuci pod noz sve sto je srpsko, bez razlike, -zene, decu i starce, i protiv treceg, Titovog, najzalosnijeg i najtezeg fronta koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajuci njene snage i pretvarajuci nacionalni, u gradjanski rat, do istrebljenja"…

... „Otkako sam vojnik, pa sve do kraja ovog rata, nikada nisam dozvolio da se ubije neprijateljski vojnik ili borac koji je ratujuci pao u nase ruke, a jos manje ranjenik ili civilno stanovnistvo. Zgrazavao sam se nad akcijama koji idu u zlocin. Na pocetku sukoba sa Titom prosledio sam naredbu mojim komandantima da zarobljene mladice iz njegovih redova, razoruzavaju i najkracim putem vracaju svojim roditeljima i stadu od koga su odvedeni"…

…"Partizani su se pojavili na nasem ratnom prostoru po ulasku Sovjeta u sukob sa Hitlerom. To je svima znano. Otpocele su borbe, a sa njima i nemacke represalije i tesko unutarnje pljackanje naroda. Medju mojim prvim uspesima bilo je hvatanje i razoruzavanje pljackasa. Bili su to uglavnom Titovi privrzenici koje su seljaci optuzivali za mnoge pljacke, a seljanke za ispade i druga losa cinjenja. Izbegavajuci bratoubilastvo, vracao sam im slobodu sa strogom opomenom da je nikada vise ne zloupotrebe radi licnog blagoutrobija"…

... „Gospodo sudije, onaj koji nadzivi ovo vreme, dostici ce istinu i o nama koji odlazimo i o vama koji stupate na nasa mesta. I ovom prilikom jako zalim sto se moja vojska u otadzbini ukljucujuci i sve cetnicke formacije, od svih ostavljena, nije razvijala onako kako treba i kako sam ja zamisljao. Kolike su stete, za nas narod sto nije teklo po mojoj zamisli i da li je stvarno ima, reci ce pokolenja"…

…„Smisao i cilj jugoslovenske vojske pod mojom komandom bio je odbrana otadzbine, zemlje nasih otaca. Ona se sastojala, i jos uvek se sastoji od sinova ponosnog naroda, a ne od robova i podanika, i od pocetka se suprotstavljala daleko nadmocnijem neprijatelju koji je postavio sebi cilj: gazenje svih tekovina sto ih je Evropa postigla za hiljadu godina. Zavetujuci se, da iz korena iscupamo sva zla koja su pogodila nas soj i da u toku rata izvrsimo revolucionarno reprogramiranje naroda, napali smo neprijatelja ne obaziruci se na uspavanu Evropu i nepripremljeni ostali svet. U stavu prema narodnim izrodima mozda se ponekada i preterivalo. No, davno je s pravom receno da ko spasava vuka ubija ovce, i da u takvom slucaju dobra dela postaju u rdjava. Ne racunajuci sporadicne slucajeve, rukovodio sam jedinom vojskom na svetu koja ni za jedan cas, kamoli dan, ne pognu ni glavu, niti ispusti zastavu ispred nemilosrdnog germanskog osvajaca. I ona bi svakako odbranila svoju otadzbinu koja je usla u rat kao slobodna Kraljevina, da su se pod njen barjak stavili svi cestiti Srbi, Hrvati i Slovenci. Svoje borce proglasio sam jugoslovenskom vojskom u Otadzbini, iako je izvestan deo mojih potcinjenih komandanata smatrao da moramo obnoviti ne jugoslovensku, vec srpsku armiju, koja se pod teskim prilikama okupljala po planinama. Ubedio sam ih u velicinu Jugoslavije kao drzavne zajednice i ideje, mocne zastitnice Srba van Srbije, bez obzira na neslucene ratne izdaje drugih. Moji komandanti su se nerado mirili sa tim stremljenjima. I ukoliko su ona bila pogresna, greh pripada samo meni".
„Nasa borba otpocela je onog dana kada protiv silne Germanije, na bojnom polju, nije bilo nikog izuzev nas i nedovoljno odlucne i spremne Britanije, sa ciljem: puna i potpuna sloboda ili beznadezni kraj. U nju smo usli takoreci golih ruku, sa tri do deset metaka na jednu pusku, ali celicna srca, jake volje i nadcovecanske snage i vere".
„Istorija i nasa tradicija satkali su posebni karakter srpskog naroda, cija je prava vrlina bezgranicna ljubav prema otadzbini, zastitnici slobode. Iz tog karaktera razvio se ravnogorski nacionalni pokret sa korenima u narodu i u njegovom duhu. Tom pokretu poslo je za rukom da spase cast nasem rodu, kao prvom organizovanom otporu u Evropi, protiv pomahnitalog Nemackog rajha i njegovih satelita. Taj nas pokret u dobronamernom spoljnom svetu uvrsten je casne i rodoljubive. Od naroda nazvan cetnicki, za vojnog javnog tuzioca je krivicno kaznjiva organizacija. Ko veruje da je istorija uciteljica zivota i pouka buducnosti, svakako zna da je veliki Karadjordje, nas drzavni praotac, u prvim danima svoga ustanka primenjivao cetnicki vid ratovanja, sve dok nije skupio snagu za organizovani frontalni napad na brojnijeg i jaceg Turcina. U knjizevnim delima premudrog Prote Mateje Nenadovica, slavi se „cetnik", pripadnik prepadne jurisne male borbene cetne formacije. Vojvodi Pecancu, obe nase dinastije odavale su velika priznanja, zbog kolosalne uloge njegovih cetnika u Balkanskom i I svetskom ratu. Neki vasi sadasnji komandanti bili su clanovi mojih cetnickih formacija, u sastavu jugoslovenske kraljevske vojske. Ako je naziv „cetnik" dosao iz samog naroda, a ne od mene, zasto sam tome ja kriv. Duboko patim sto se pred ovim sudom na taj nacin kalja nas prastari nacionalni ponos. Nisam jos cuo za zemlju u kojoj se slicno postupa sa istorijskom tradicijom i nacionalnim blagom! Zasto radite protiv sopstvene buducnosti?!"…

…„Na raskrscu izmedju komunisticke, prosovjetske revolucije i zapadne demokratije, s kojom je bio i ostao moj narod, ja sam se privoleo ovoj drugoj. Ako je prva dobra za druge, ova je bolja za nas, jer je nasa bila i ostala. Jako zalim sto cemo do nje stici uz mnogo zrtava. Ispunjen tom zeljom ostvario sam vezu sa britanskim kapetanom Bilom Hadsonom, specijalistom za srpsko pitanje i nase podrucje, pre nego sto su me vlada i kralj postavili za vojnog ministra i generalstabnog nacelnika. Prvi savet ovog Britanca, neispitane naravi, kao sto je ovde vec istaknuto, snage zapovesti, bio je da ne dozvolimo pretvaranje nacionalne borbe u borbu za ucvrscenje sovjetske Rusije i komunistickog rezima u Jugoslaviji. Jos na prijemnom doceku, taj gospodin, preneo mi je uputstvo njegove vlade nasoj vladi u Londonu, da se ceo pokret otpora u Jugoslaviji stavi pod moju komandu. Verovao sam svakoj njegovoj reci, jer je predstavljao mocnu i neunistivu Veliku Britaniju. Tom prilikom nisam se setio prastare pouke da su u politici izmedju reci i dela citavi okeani. Na zalost, pomoc saveznika, predvodjenih Englezima, dok su bili na mojoj strani, jedva je dostizala naoruzanje obicnog bataljona, od 800 do hiljadu vojnika”...

…”Tezeci unistenju tesko slomljivog srpskog nacionalnog duha, britansko-americka avijacija snazno je podrzala Titovu ofanzivu na Srbiju, masovnim bombardovanjem Beograda, Nisa, Leskovca, Smedereva..., smrtonosnim "tepih bombama" na sam pravoslavni Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Pod izgovorom, progona okupatora, nas bivsi saveznik srucio je na Srpsku prestonicu, razorne bombe jace snage i od one kojom je Hitler 6. aprila 1941. godine, slamao Kraljevinu Jugoslaviju. Za nas kobni Vinston, operaciju "spasavanja" Srbije, poverio je avanturistickom lordu Tederu. Dok je Srbija gorela, francuski ministar propagande, Andre Šarl, iskreni prijatelj Srba preko Radio Francuske opominjao je Englesku:
“Ima jedan po broju mali, ali veliki po duhu i vitestvu narod Evrope, a koji se zove srpski, i koji je uvek bio predmet simpatija nas Francuza. Taj narod kome ste se i vi Englezi pravili prijateljima, danas je vasom zaslugom upropascen i unisten, i na putu je, da potpuno nestane, opet vasim htenjem. Pre nesto vise od tri godine, vi ste te iste Srbe naterali da udju u rat koji njima nije trebao. Francuska saucestvuje u bolu, koga danas viteski i junacki narod Srbije, s teretom podnosi”…

…„Krajem 1925. preveden sam iz pesadije u generalstabnu struku, a naredne 1926. postao sam zamenik nacelnika Štaba komande kraljeve vojske. Na novoj duznosti dobio sam priliku da se sretnem i upoznam sa oficirima vojske Kraljevine Jugoslavije, iz Hrvatske i Slovenacke. U prvi plan, isticem Marka Mesica, Sulejmana Filipovica, Dragutina Šporera, Markulja Babica i jednog Puca, kome sam ime zaboravio. Svi oni, zakleti predratni vojni i civilni Jugosloveni, potrcali su Pavelicu pre njegovog poziva, zauzimajuci odmah vazna komandna mesta, u vojsci koju je on stvarao. Kao skolovani vojni kadar, pukovnici Babic i Mesic komandovali su fasisticko-hrvatskom vojskom na Staljingradu, u brojcanom sastavu od dobrih 5.000 vojnika, Pukovnika Filipovica je moja komanda zbog njegovih velikih pogromaskih zala, stavila pod slovo „Z", sto pojmovno znaci „zaklati", „zastrasiti", „izdaja", „predskazanje". Nismo stigli do njegove glave, jer je ubrzo po zavrsetku rata postao zasticeni Titov pukovnik, sa tendencijom brzog vojnog napredovanja. Priznavsi im Paveliceve pukovnicke cinove, marsal ih je sve odreda, razaslao u smrtonosni pohod na jos nepomorenu srpsku omladinu i umne Srbe, koji nisu bili po meri vase nove drzavne tvorevine. Pukovnik Mesic hvalio se svojoj hrvatskoj braci, plodonosnim pomoravskim lovistem. Eto, tako je zapecacena sudbina moje lepe i sanjane Kraljevine Jugoslavije. Hrvatski Rebel, koji do ovog rata nije ni znao gde su glavni srpski gradovi, postao je njen neprikosnoveni gospodar, a ja, i sve dosadasnje i buduce zrtve jugoslovenskog nacionalnog otadzbinskog pokreta, nepozeljni izdanci, bez prava na krsnu slavu i hriscansku nadu. Koga neiskreni saveznik uzdize, toga i rusi. Zapamtite, ovo sto ste culi. Valja ce vam"…

…„Sudbina je prema meni bila bez milosti, posto me je okrutno ubacila u svoje vihore. Mnogo sam hteo, mnogo sam preduzeo, mnogo verovao. Zato su svetske bure i oluje odnele i mene i moje delo. Krst koji sam svesno poneo nisam do kraja ispustao. Spusticu ga tamo gde treba da nam bude novi pocetak. Vreme i prilike bile su protiv mene. Neka sud uzme u savesnu ocenu sve sto sam naveo, istine, potomstva i istorije radi. Ja znam da pobednici u jednom ratu, bio on nacionalni ili gradjanski, nemaju mnogo milosti prema pobedjenima. Znam i to da je moja savest mirna jer nema ljudske jedinke, a kamoli sefa jedne gerile, koja bi na mom mestu bolje cuvala i ocuvala svoju savest i svoju dusu i svoju duznost."…